http://www.politika.co.yu
«Политика», 24. март 1999.
ИЗВЕШТАЈ ДЕЛЕГАЦИЈЕ ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ О РАЗГОВОРИМА ВОЂЕНИМ НА САСТАНЦИМА У РАМБУЈЕУ И ПАРИЗУ РАДИ УТВРЂИВАЊА СПОРАЗУМА О СУШТИНСКОЈ САМОУПРАВИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ
Ни делегација «Косметских Албанаца» ни амерички преговарачи нису хтели преговоре
«Албанци» су у Француској били само физички присутни, а у њихово име су иступали Американци, који су преговоре схватили као свој диктат. – Састанци су били негација споразумевања и афирмације једностраног диктата, манипулација чињеницама и заваравање светског јавног мњења. – Наша делегација изразила спремност наше земље да се политички процес стварног споразумевања успостави и да се пронађе политичко решење за Космет. – Рат не може довести до стварног решења.
I
Пошто је Контакт група на министарском састанку у Лондону одржаном 29. јануара 1999. године, утврдила Закључке, Влада Србије на седници од 01. јануара 1999. године предложила је да се одржи ванредно заседање Народне скупштине са једном тачком дневног реда: «Актуелна питања решавања проблема на Косову и Метохији и ставови међународне заједнице».
После исцрпне целодневне расправе у којој је учествовало 24 народна посланика, Народна скупштина је, огромном већином гласова, на предлог Владе Србије, усвојила Закључке у којима је, између осталог, стајало да Народна скупштина одлучуједа прихвати позив Контакт групе на разговоре о суштинској самоуправи на Косову и Метохији у Француској «зато што је чврсто опредељење народа и свих политичких партија да се боримо за мир и зато што треба да бранимо Косово и Метохију на сваком месту на коме се о Космету расправља било где у свету». Народна скупштина у поменутим Закључцима овлашћује Владу да одреди делегацију која ће учествовати у тим разговорима.
На седници од 05. фебруара 1999. године Влада Србије одредила је делегацију за разговоре на састанку у Рамбујеу која се састоји од шефа делегације и 12 чланова, с тим што су три четвртине чланова именовани из редова националних заједница које живе на Косову и Метохији.
II
По доласку у Париз, делегација је одржала конференцију за штампу, а сутрадан је, после многих неизвесности, из Париза пребачена у Рамбује.
Састанак у Рамбујеу отворен је 06. фебруара 1999. године поздравним говором председника Републике Француске, Жака Ширака, и уводним излагањима копредседавајућих састанка, министра иностраних послова Велике Британије, Робина Кука, и министра иностраних послова Републике Француске Ибера Ведрина.
Дан после отварања састанка, 07. фебруара 1999. године, делегацији је уручен «Привремени споразум за мир и самоуправу на Космету», који је обухватио Оквирни споразум и анексе 1, 3. и 6. Анекс 1. носио је наслов «Устав Косова», Анекс 3. «Избори», а Анекс 6. «Омбудсман». Истога дана после подне, приликом прелиминарног разговора у урученим деловима Привременог споразума, наша делегација је указала да у њима полазни принципи које је утврдила Контакт група нису или доследно спроведени или уопште нису спроведени. Због тога је наша делегација инсистирала да обе делегације потпишу изјаву о прихватању десет полазних принципа које је утврдила Контакт група. Уз то, од преговарања је захтевано да се делегацијама уручи текст Привременог споразума у целини, а не поједини анекси, јер се примедбе на текст споразума могу давати тек пошто се стекне увид у целину текста. Делегација је сматрала да је ова примедба од посебне важности с обзиром на краткоћу времена које је Контакт група одредила за разговоре. Наиме, у Закључцима Контакт групе од 29. јануара 1999. године, стоји да учесници треба да се залажу да закључе преговоре за седам дана. Тзв. «Тројка» (амбасадори Хил, Петрич и Мајорски) ће тада поднети извештаје министрима Контакт групе, који ће оценити да ли учињени напредак оправдава продужетак периода за мање од недељу дана који би довео до успешног завршетка преговора.
Пошто се рок од седам дана приближавао, а делегација косметских Албанаца одбијала да потпише предложену изјаву о прихватању десет полазних принципа Контакт групе, наша делегација је, на сугестију копредседавајућих састанка у Рамбујеу 09. фебруара 1999. године потписала изјаву да прихвата принципе које је утврдила Контакт група као основу за проналажење политичког решења за самоуправу на Косову и Метохији. Истовремено, «делегација, уверена да ће то допринети успешности састанка, позива делегацију косметских Албанаца да и она потпише наведене елементе».
Пошто је делегација косметских Албанаца још једном одбила да то учини, «Тројка» је, на инсистирање наше делегације, унела у нову верзију текста Привременог споразума, у његовупреамбулу и у преамбулу Устава за Космет одредбу о потврђивању принципа (основних елемената) које је Контакт група утврдила на министарском састанку у Лондону 29. јануара 1999. године.
На дан истицања првог рока који је Контакт група утврдила за завршетак разговора, 13. фебруара 1999. године нашој делегацији достављен је Анекс 4. Привременог споразума под насловом «Економска питања», док је Анекс 4а Привременог споразума делегацији достављен 15. фебруара 1999. године, тек пошто је састанак у Рамбујеу одлуком Контакт групе донетом на министарском састанку 14. фебруара 1999. године продужен до 12 сати у суботу 20. фебруара 1999. године.
На састанку наше делегације са «Тројком», после потврдног одговора на изричито постављено питање шефа делегације да ли су добијени сви анекси које је усвојила Контакт група, закључно са последњим добијеним Анексом 4а, 16. фебруара 1999. године, «Тројки» је предат јединствени текст Привременог споразума са уграђеним примедбама и ставовима наше делегације.
У пропратном писму уз тај текст шефа наше делегације, између осталог, стоји: «Те примедбе и ставови првенсвено полазе од генералних елемената и принципа које је усвојила Контакт група на министарском састанку у Лондону 29. јануара 1999. године. Њихов значај и пуну вредност потврдила је Контакт група на прошлом састанку у Паризу, а у тим оквирима посебно принцип поштовања суверенитета и територијалног интегритета Србије и Југославије. То исто ву разговору са нашом делегацијом 14. о. м. у Рамбујеу потврдилаје и државни секретар САД госпођа Мадлен Олбрајт. Наше примедбе и предлози првенствено значе усаглашавање текста споразума у целини са тим принципом».
Од 16. фебруара 1999. године отпочели су састанци експерата наше делегације саекспертима Контакт групе, пошто су делегације косметских Албанаца одбили да се састају са експертима наше делегације. Ти разговори посебно су били интезивни пред истицање другог рока. Отпочели су 19. фебруара увече а завршили се 20. фебруара у 5,00 сати ујутру. У њима су у повременом присуству сва три преговарача све време учествовали шеф наше делегације и Проф. др Владан Кутлешић од чланова наше делегације.
На министарском састанку Контакт групе, одржаном у Рамбујеу 20. фебруара 1999. године, одлучено је да се састанак продужи до уторка 23. фебруара 1999. године до 15,00 сати. У закључцима Контакт групе донетим том приликом стоји: «Направљен је суштински напредак у постизању оквира и политичких глава Привременог споразума за мир и самоуправу на Космету. На захтев страна, верујемо да то захтева да се учуни крајњи напор да се оконча цео привремени споразум и предложени аранжмани за међународно, војно и цивилно присуствовање на Космету, уколико се стране тако буду сложиле, да се спроведе и гарантује привремени споразум».
Два дана после овог састанка Контакт групе, у понедељак, 22. фебруара 1999. године, у 19,00 сати на састанку са «Тројком», нашој делегацији уручени су Анекси 2, 5. и 7. Привременог споразума. Анекс 2. носио је наслов: «Полиција и грађанска јавна безбедност», Анекс 5. «Спровођење I», а Анекс 7. «Спровођење II». На том састанку преговарач, амбасадор Борис Мајорски, обавестио је нашу делегацију да Анекси 2. и 7. нису били разматрани, па према томе ни усвојени у Контакт групи, и да они нису текстови Контакт групе него појединих чланица Контакт групе, док је Анекс 5. био разматран, али се о његовом усвајању на састанку Контакт групе није одлучивало. Пошто је нашој делегацији још 15. фебруара изричито било одговорено да су сви анекси које је Споразум требало да садржи добијени и пошто је од стране амбасадора Мајорског добијено поменуто обавештење, наша делегација је одбила да прими понуђене анексе.
Сутрадан, на дан истицања трећег рока за завршетак састанка у Рамбујеу наша делегација је у 9,30 сати добила текст Привременог споразума, који је поред оквира обухватао и главе 1, 2, 3, 4, 4а, 5, 6, 7, 8. Пошто је усвојена сугестија наше делегације, дата у првој половини састанка у Рамбујеу, о јединственом тексту Споразума подељеном на главе, а не о Привременом споразуму који би садржао оквирни споразум са анексима, чланови III I IV из првобитне верзије оквирног споразума и његове свеобухватне оцене, као и закључене одредбе, пребачени су у посебну осму главу.
У пропратном писму преговарача стајало је: «У прилогу се налази коначни текст Привременог споразума за мир и самоуправу на Космету, предложен у Рамбујеу, којипреговарачи овим путемподносе делегацијама у име контакт групе. Овај коначни предлог узима у обзир ставове изражене на састанку у Рамбујеу. Русија се не придружује главама 2 и 7. Копредседници и преговарачи спремни су да приме ваш одговор данас, најкасније до 13,00 сати».Писмо су потписали тројица преговарача, с тим што је уз потпис амбасадора Мајорског стајало» осим главе 2. и 7.
После истека времена које је одредила Контакт група, у Рамбујеу је одржан министарски састанак Контак групе, са којег су копредседавајући издали саопштење у облику 6 тачака. У њима се, између осталог, констатује «историјски значај» састанка у Рамбујеу, «који је започео један процес на основу принципа и основних елемената које је у Лондону усвојила Контакт група 29. јануара 1999. године, спајајући оне који су дуго времена подељени дубоким и оштрим разликама». У тачки 4. овог Саопштења каже се: «Сада постоји један политички оквир, који је прецизан у споразумима из Рамбујеа, и на тај начин је створена основа за финализацију спровођења глава овог Споразума, укључујући модалитете за међународно цивилно и војно присуство на Космету за које је предвиђено да се позове. Од суштинског значаја је да се сагласност о привременом споразуму оконча и да се он потпише у целини. У том духу стране су се обавезале да ће присуствовати конференцији која ће се односити на спровођење, у Француској 15. марта након консултација са странама и одговарајућим међународним организацијама. Одлучени смо у томе да будно пратимо да се обавеза у потпуности испоштује како би се окончао процес из Рамбујеа. «У овој конфузној реченици наговештена је сва конфузија наставка састанка у Паризу. Оно што су у Рамбујеу пре подне у пропратном писму преговарачи квалификовали као коначни предлог који «узима у обзир ставове изражене у рамбујеу», копредседавајући су истога дана по подне квалификовали као «готове споразуме из Рамбујеа».
Са своје стране две делегације су после истека рока за окончање састанка у Рамбујеу, дале своје изјаве.
У изјави наше делегације, између осталог, стоји: »Делегација Владе Републике Србије истиче да је на разговорима у Рамбујеу дошло до значајног напретка у дефинисању политичког решења у вези са широком аутономијом Косова и Метохије, поштујући суверенитет и територијални интегритет Републике Србије и СР Југославије. Посебно истичемо, исто што каже Контакт група, да нема ни независности Косова и Метохије ни треће републике. Зато сви елементи аутономије у моменту утврђивања споразума морају бити познати и јасно дефинисани . У даљем раду то треба адекватно поставити и доследно решити. У том смислу, спремни смо да учествујемо на следећем састанку у вези са тим питањем.»
У изјави делегације косметских Албанаца, између осталог, стоји: «Делегација Косова консенсусом прихвата да потпише Споразум за две недеље после консултација са народом Косова, политичким и војним институцијама. Делегација Косова прихвата, и то ће бити поново потврђено потписом, да ће се на крају трогодишњег прелазног периода на Косову одржати референдум да би се утврдила воља народа, као што је предвиђено чланом I (3) главе 8, Споразума». У својој изјави делегација косметских Албанаца даље каже да ће Споразум у Рамбујеу, представљен на преговорима 23. фебруара, «бити подвргнут само техничком прегледу од стране стручњака». Овај део изјаве посебно истичемо, јер ће га као аргумент за одбијање наших предлога за доградњу политичког дела Споразума, у наставку састанка у Паризу користити председавајући састанка.
Овим изјавама окончан је састанак у Рамбујеу у поподневним сатима 23. фебруара 1999. године. После одржане конференције за штампу председника Републике Србије Милана Милутиновића и шефа наше делегације у Паризу, делегација се после поново вратила у земљу.
III
По повратку у земљу и реконструкције са састанка у Рамбујеу, наша делегација је, уз учешће председника Србије Милана Милутиновића 05. марта 1999. године, одржала састанак у Београду. У изјави коју је делегација том приликом сачинила, између осталог, стоји следеће: «Разговори у Рамбујеу су привремено прекинути и без конкретног резултата, јер је остало још много тога да се уради. Добро је позтнато да политички споразум није усвојен и далеко је од тога да може бити потписан. Низ кључних одредби су једнострано дате и у значајној су супротности са десет принципа Контакт групе, и зато, на политичком споразуму, предстоји даље напоран рад. И не само то. Учињен је прозиран и непримерен покушај да се, само на неколико сати пред задати рок за завршетак састанка, уруче документи о којима уопште није расправљала Контакт група. То су тзв. анекси 2. и 7. (о полицији и трупама).
Све је ово познато страној а посебно нашој јавности. Нажалост, последњих дана сведоци смо лажних приказа урађеног и достигнутог у Рамбујеу. САД, а и неки други чланови Контакт групе, праве намерну конфузију са тврдњама да су преговори у фази у којој заправо нису, да је политички споразум практично усвојен и да га, 15. марта, треба само потписати и отпочети разговоре по његовој примени. При томе, под «политичким споразумом» подразумевају цео Споразум, укључујући и делове о полицији и трупама, односно, управо онај текст о коме није ни разговарано.
Укратко, на помолу је велика превара у режији САД. Тражи се да се потпише споразум који у његовом највећем делу (преко 56 страница) никада није расправљан ни у оквиру Контакт групе ни у разговорима. Уз то, да цинизам и превара буду већи тражи се, од партија албанског сепаратистичког и терористичког покрета да потпишу споразум који су сами потписали, односно, тражи се од њих да се сагласе да НАТО окупира Космет, да Споразум буде привремен а да се, после три године, организује референдум, да нема пуне једнакости и равноправности за друге националне заједнице осим за Албанце, да се прихвати квазидржава на теритирији Републике Србије и СР Југославије.
На основу ових ставова председник Србије Милан Милутиновић и шеф наше делегације упутили су писма министрима иностраних послова земаља чланица Контакт групе.
У писмима се на најозбиљнији начин скреће пажња на манипулације и кампању покренуту са циљем да се представници политичких патрија албанског сепаратистичког покрета приволе да потпишу непостојећи «Споразум». Ради се о тексту који није размотрен нити прихваћен у Рамбујеу који, није размотрен нити одобрен од Контакт групе и од којег су се писмено оградиле, како наша делегација, тако и поједине чланице Контакт групе. У писмима се одлучно одбацују покушаји политике свршеног чина и захтева од чланица Контакт групе и међународне заједнице да спрече све манипулације и створе нормалне услове за наставак разговора без притисака, претњи и уцена. Таквим разговорима, на познатим принципијелним основама Р Србија и СРЈ су спремне да дају свој пун конструктивни допринос.
IV
Делегација је на наставак састанка у Паризу кренула 14. марта 1999. године. По доласку у Париз одражана је конференција за штампу. На првом радном састанку са преговарачима, поучена искуством из Рамбујеа, наша делегација је инсистирала на усвајању Правила рада (пословника) састанка. Ток састанка није био регулисан, никаквим правилима што је отежавало рад. Истакнуто је још да је незамисливо да ни после упорних захтева наше делегације код «Тројке» није одржан ни један директан састанак (ни у Рамбујеу ни у Паризу) две делегације и да је одбијен чак и заједнички састанак експерата две делегације. Нашој делегацији одговорено је да је ток састанка у надлежности копредседавајућих и одбијен је наш Предлог правила рада.
На експертском састанку са експертима Контакт групе на којем су у име наше делегације учествоваки шеф делегације Проф. др Владан Кутлешић, члан делегације и Проф. др Родољуб Етински експерт делегације. Настојало се да се, у складу са изјавом наше делегације датом на завршетку састанка у Рамбујеу, у текст политичког споразума уграде елементи суштинске аутономије и читав текст доведе у склад са десет полазних принципа које је утврдила Контакт група. Из понуђеног предлог Споразума од 23. фебруара 1999. године, изостављене су све одредбе које су биле у супретности са прокламованим начелом суверенитета и терироријаног интегритета СРЈ и РС; све што није предмет овог Споразума, него неког другог акта (новокомпонована верификациона мисија, Хашки трибунал, независни медији, међународна хуманитарна помоћ); све што је против равноправности националних заједница; све што је изнад и преко међународне помоћи у решавању питања на Космету и што значи завођење међународног протектората.
Истовремено, наша делегација нагласила је да делове текста Споразума које није усвојила Контакт група неће разматрати. Што се тиче спровођења Споразума разговори о тој теми долазе у обзир тек по постизању сагласности о политичким решењима садржаним у Споразуму.
Истог дана (15. марта 1999. године), наша делегација је копредседавајућим састанка, министрима иностраних послова, чланица Контакт групе, и «Тројици» доставила текстове Основних елемената суштинеске управе на Косову и Метохији и Споразума о самоуправи на Косову и Метохији у које су ти елементи уграђени.
Одмах сутрадан, наша делегација је писменим путем од копреседавајућих састанака затражила састанак о својим примедбама. У одговору је речено да Контакт група на сдастанку од 15. марта, једногласно закључила да никакве суштинске промене политичких делова текста од 23. фебруара нису прихватљиве. У обзир за разматрање долазе само «техничка прилагођавања». После разматрања наших предлога, Контакт група је закључила, да се они , наводно, тичу суштинских елемената и да нарушавају кључне елементе «Споразума из Рамбујеа». Истовремено, Контакт група подвлачи да је неопходно одмах прећи на расправу Споразума. Стране морају усвојити Споразум у целини укључив и све начине његовог спровођења.
На поновно инсистирање наше делегације да се организује директан састанак са делегацијом косметских Албанаца договорено је да делегација косметских Албанаца одбије такав предлог. Та чињеница прокоментарисана је у изјави шефа наше делегације на следећи начин: «ово упорно одбијање косметских Албанаца да се одржи било заједнички састанак експерата, било две делегациле, и даље држи отвореним основно питање читавог састанка – ко се с ким споразумева? Како састанак у Рамбујеу, тако и његов наставак у Паризу у супротности су са нормалним методом вођења сваке врсте разговораи са духом споразумевања. У осталом за сваки споразум па и овај, потребна су два потписника. Овај «споразум» је диктат «Тројке».
Нашој делегацији је сугерисано да пређе на расправу главе 5. Споразума «Спровођење I». Пошто је тај предлог био у супротности са ставом да прво треба утврдити оно што се спроводи, а затим како ће се утврђено спроводити, наша делегација је такав предлог одбила. На то је уследило једнострано потписивање предлога Споразума из Рамбујеа од стране делегације косметских Албанаца.
Претпоследњег дана састанка у Паризу (18. маја 1999.), представници националних заједницаизложили су на састанку са «Тројком» своја виђења Привременог споразума који су потписали представници косметских Албанаца. Тим поводом, у писму копредседавајућим, председници националних заједница истичу следеће:
«Текст који нам се нуди напушта принципе Контакт групе од 29. јануара 1999. године као основу за политичко решење. Он поништава равноправност националних заједница и фаворизује само једну националну заједницу – Албанце, тако што установљава већински принципформирања институција, органа и одлучивања. Зато предложени споразум не решава проблеме него све нас, припаднике других националних заједница – Србе, Црногорце, Муслимане, Турке, Роме, Горанце и Албанце који су за заједнички живот, политички обрсправљује и претвара грађане другог реда са неком врстом културне аутономије.
На Косову и Метохији живи више националних заједница. Суштина аутономије за коју се ми залажемо јесте да су сва њихова права једнака. Наша основна примедба је да се предложеним споразумом политичка права дају само једној националној заједници, а све остале националне заједнице треба да своја права бране од те фаворизоване националне заједнице. За нас је аутономија да равноправно учестујемо у доношењу одлука, а не да имамо декларативно право да се штитимо од одлука које доноси већина. Историјско искуство на Косову и Метохији говори да је одбрана угрожених права увек водила у сукобе. Зато је решење без сукоба могуће само ако су права националних заједница изворно једнака и гарантована и ако се изворно остварују у институцијама аутономије.
Зато од вас, као одговорних у име Контакт групе, још једном одлучно захтевамо да у доброј вољи размотрите наше предлоге. Не дозволите да у мултикултурној, мултиконфесионалној и мултиетничкој Европи тријумфују сепаратизам, тероризам и етничко чишћење. Наши предлози не угрожавају било коју националну заједницу, они бране равноправност, заједнички живот у миру, мултиетничко и мултиконфесионално Косово и Метохију. Заложите се и ви за решења која обезбеђују равноправност и једнакост за све грађане и националне заједнице, омогућите решења по којима се може организовати живот у миру и обезбедити развој Косова и Метохије».
Пошто су чланови председништва делегације косметских Албанаца потписали предлог «споразума у Рамбујеу», та делегација дала је изјаву у којој, између осталог, «поново потврђује да ће по истеку привременог периода од три године народ Косова изразити своју вољу путем референдума који ће бити спроведен слободно и праведно. О израженој вољи народа Косова биће упозната међународна конференција како би се утврдио механизам за коначно решење питања Косова, у складу са Привременим споразумом, посебно чланом I (3) глава 8». Ова изјава је крунски доказ о правим намерама Привременог споразума из Рамбујеа.
Непосредно пошто је од стране партија албанског сепаратистичког покрета потписан непостојећи «споразум», наша делегација доставила је копредседавајућим састанка наш текст споразума о самоуправи на Космету у који су уграђени елементив суштинске самоуправе без глава о спровођењу.
После овога уследило је истога дана, 19. марта 1999. године, саопштење копредседавајућих у којем се констатује да је «косовска делегација» прихватила «споразуме из Рамбујеа у целини», а да «југословенска делегација» не само да то није учинила него је «покушала да поново оспори споразуме из Рамбујеа». Због тога је закључено да нема сврхе да се разговори продужавају. Они се «неће наставити, осим ако Срби не изјаве да прихватају споразуме». Истога дана, после конференције за новинаре председника Републике Србије, Милана Милутиновића, делегација се вратила из Париза, у Београд. У изјави коју је председник РС, Милан Милутиновић, дао по повратку у Београд, поред осталог, речено је: «Сви који желе да истински допринесу политичком решењу треба да престану са претњама, фалсификатима и подметањима и да, у наставку политичког процеса, промене приступ, јасно дефинишу правила, обезбеде директне разговоре, само на такав начин може да се дође до политичког споразума».
V
Овај хронолошки преглед почетка, тока и завршетка састанка у Рамбујеу и Паризу могуће је, будући да представља речит говор чињеница, резимирати на следећи начин.
Наша делегација отишла је у Француску са циљем да се утврди суштинска аутономија и одбрани мултиетнички састав становништва на Космету са мандатом који је доделила Народна скупштина својим Закључцима. Њена основна идеја била је да је равноправност националних заједница кључ и окосница за решавање свих косметских проблема.
Састанак у Рамбујеу текао је хаотично и одвијао се крајње волунтаристички, више у облику преговора наше делегације са америчким тимом који је предводио амбасадор Хил, са једне стране и као настојање тог истог тима да пронађе решења која би приволеле сепаратистичку делегацију косметских Албанаца на потписивање споразума, са друге стране. Отуда изостајање сваких правила о раду на састанцима, отуда онемогућавање непосредних састанака две делегације. Читава сврха састанка била је како приволети партије сепаратистичког и терористичког покрета Албанаца на потпис Споразума да би се потом могао вршити притисак на Србију, што је изричито и рекао један од копреседавајућих, француски министар Ибер Ведрин да сада «Србе треба притиснути уза зид».
У наставку састанка у Паризу Предлог споразума проглашен је за коначни споразум. Проглашено је да су сва суштинска питања затворена и да су могућна само техничка прилагођавања. Наш суштински приговор да су «Споразуму» одвојени државни суверенитет од теритиријалног интегритета Србије и Југославије, да је први део овог принципа поништен, а други само декларативно потврђен, одбијен је са образложењем да се таквим нашим ставом «нарушавају кључни елементи» непостојећих «споразума из Рамбујеа». На нашу тврдњу да се суштинска самоуправа на Космету у «Привременом» споразуму остварује као држава за албанску већину и као мањинска заштита осталих националних заједница одговорено је да је то «савремено схватање демократије и демократског поретка». Исто тако, на нашу примедбу да Споразум садржи више од половине текста који није утврдилаКонтакт група није дат никакав одговор. Стога је наша делегација, полазећи од елемената суштинске самоуправе које је утврдила, уградивши их у политички део Споразума који је усвојен у Контајт групи, тај текст потписала као Споразум о самоуправи на Космету. Тај текст је значајан искорак у односу на Приштинску декларацију, али се решења која он нуди могу складно уклопити у уставни и правни систем земље. Он представља наш одговор после Основних принципа које је Контакт група усвојила 29. јануара 1999. године.
У Паризу су потписана два различита текста Споразума, од којих је један делимично биоусвојен у Контакт групи, али не и од обе стране делегације, док је други утврдила наша делегација на основу елемената за суштинску самоуправу Космета и десет полазних принципа Контакт групе. При томе, текст који је потписала делегација политичких партија Албанаца није споразум, то је фалсификат споразума.
У суштини ни делегација «косметских Албанаца» ни амерички преговарачи нису хтели преговоре. «Албанци» су у Француској били само физички присутни, а у њихово име су иступали Американци, који су преговоре схватили као свој диктат. Томе је ишло на руку и понашање дела Контакт групекоје је било навијачко, пристрасно и противречно. На крају, Контакт група је дошла у апсурдну ситуацију да врши притисак на нашу делегацију за усвајање «Споразума који сама претходно није била усвојила. Уместо споразумевања, претња и сила постали су основно средство «утеривања споразума».
Наша делегација имала је конструктивни прилаз састанцима у Француској и била је јединствена у наступањима. Она је сматрала да је потребно, најпре, поставити костур суштинске аутономије на Космету који се заснива на принципима Контакт групе, а потом правно градити институције суштинске аутономије, које би биле у складу са тим принципима. Она је пристала да се о једном унутрашњем питању уз посредовање «Тројке». Али није могла одустати од начела и практичног остваривања суверености и теритиријалног интегритета своје земље. Отуда је она била против става да суштинска аутономија на Космету постоји уколико Србија тамо не постоји, као што је била против страних трупа, јер је сматрала да оно што је договорено нема потребе силом спроводити, а ако и буде требало, да таквом силом треба да располаже држава, а не некакве стране трупе. Посебно, је наша делегација сметрала да није Споразум ако се потписници неспоразумевају непосредно и да се споразумевање мора одвијати на цивилизованим правилима а не примитивној хајдучији. Састанци у Француској били су негација споразумевања и афирамција једностраног диктата. Они су били једна манипулација чињеницама и заваравања светског јавног мњења.
Упркос таквим искуствима наша делегација је изразила спремност наше земље да се политички процес стварног споразумевања успостави и да се пронађе политичко решење за Космет. Свако политичко решење боље је од војног решења. Рат не може довести до стварног решења. Зато је наша делегација изразила спремност за проналажење решења политичким путем у складу са јасно одређеном процедуром пороналажења решења, на основу аутентичних елемената суштинске самоуправе. Делегација је такве елементе и утврдила у Народној скупштини, која јој је поверила мандат, изражава спремност да предложи операционализацију Споразума који је потписала. Уосталом, на састанку делегације од 05. марта 1999. године, изричито је утврђено: «Спремни смо да наставимо разговоре и у Паризу и у Београду, и у Приштини, свугде где може да се мађе политичко решење. Томе дајемо апсолутни приоритет на сваком месту и за сваким столом и на сваком састанку – ми смо за мирно решење, за широку аутономију у оквиру Србије и Југославије, за равноправност свих националних заједница. Али, исто тако, одлучно кажемо да нема места ни разговора где можемо дати Космет, дозволити рецесију, или трећу Републику. Кад бисмо на то пристали одрекли бисмо се сами себе. Издали бисмо своје грађане и Србе, и Црногорце и Албанце и муслимане и Турке, и Роме, и Горанце, и Египћани, све који живе на Космету који хоће да остану тамо да живе у миру и равноправности».
Суштинско питање на којем се прелама политички процес
Ратко Марковић се на крају обратио посланицима рекавши да из свега о току преговора у Рамбујеу и Паризу произилази јасан закључак да смо суочени са конкретним захтевом да по сваку цену прихватимо долазак страних трупа на нашу територију, као услов за споровођење политичког споразума који није постигнут или ћемо у противном бити бомбардовани.
То је суштинско питање на којем се прелама целокупни политички процес о решавању проблема на Косову и Метохији и државна делегација сматра да се Народна скупштина о томе треба да изјасни – објаснио је Марковић.
Саопштење Владе Србије
Усвојен извештај Државне делегације о разговорима у Рамбујеу и Паризу
Влада Републике Србије на јучерашњој седници, под председништвом Мирка Марјановића, разматрала је и усвојила извештај Државне делегације о разговорима у Рамбујеу и Паризу, који је поднео шеф делегације, потпредседник делегације Проф. др Ратко Марковић.
Усвојени извештај Влада је упутила Народној скупштини Републике Србије на разматрање и усвајање, саопштило је Министарство за информацију Републике Србије.
http://www.politika.co.yu/politika/dok05.htm 06. 07. 1999. god.
0. Pамбује није био скуп који је требало да решава проблеме, већ само да обезбеди контакт Владе Србије и представнике албанских партија, зато је званични назив скупа је био «Сусрет у Рамбујеу».
1. Делегацију је одредила Влада Србије и била је састављена од тринаест чланова од тога је њих деветоро са Косова и Метохије (један Србин, два Албанца, два Турчина, један Горанац, један Ром, један Египћанин…).
Члановима делегације Србије пре свега онима са Косова и Метохије 17 дана није било дозвољено да изађу из дворца Рамбујеа. Током дана цела делегација је радила, а чланови делегације са Косова су вечери и део ноћи користили за дружење и певање, што је веома сметало делегацији албанских партија.
2. Југословенска страна (Србије) је одмах пристала на учешће на «сусретима» у Рамбујеу.
3. Одлука Скупштине Србије и Владе о слању делегације на «сусрете» у Рамбује је урађен демократски и самовољно. Скупштина Србије је усвојила смернице за политичко деловање и наступање делегације Владе Србије на сусретима у Рамбујеу и то једногласно.
4. Иако, у супротности са резултатима референдума грађана Србије, Влада и Скупштина србије су одмах прихватиле присуствовање делегације Владе Србије на разговорима у рамбујеу да би се истакла жеља руководства Србије и Југославије да се мирним путем и преговорима разреше проблеми на Косову и Метохији.
5. Сусрети у Рамбујеу нису били замишљени као мировна конференција већ искључиво су имали задатак да остваре директан контакт имеђу Делегације владе Србије и политичких странака Албанаца, на основу ставова од 29. јануара 1999. године. Сусрети у Рамбујеу требало је да превазиђу одбијање албанмских партија да учествују у разговорима између владе Србије и њихових представника који су били организовани преко десетак пута у Приштини.
6. Сусрети у Рамбујеу су имали за циљ искључиво успостављање контаката између делегације Владе Србије и политичких странака Албанаца. Сусрет у Рамбујеу је каснио са почетком, јер су представници албанских партија на сам дан почетка сусрета у Рамбујеу шефа делегације албанских партија Ругову заменили Тачијем. То је представљало битно кршење постигнутих договора од стране Контакт групе и од стране делегације Албанских странака.
7. Делегација Србије није водила никакве игре, већ је са пуно озбиљности и добре воље отпутовала у Рамбује. Делегација политичких странака Албанаца је од самог почетка одбијала контакте са делегацијом Владе Републике Србије иако је делегација Владе србије на тим контактима дневно инсистирала.
8. Члан делегације владе Србије је био на консултацијама у Београду искучиво ради договора како да се обезбеди просторија у дворцу Рамбује за комуникацију са Београдом. Домаћини нису хтели да обездеде делегацији Себије посебну просторију за комуникације тако да су сви контакти са Београдом морали да се обављају преко амбасаде у Паризу, удаљене ок 50 км од Рамбујеа. Тек на додатне притиске из Београда, обезбеђена је таква просторија с тим да је она узета од делегације Владе Републике Србије, те су поједини чланови делегације због тога, по тројица спавфали у једној соби.
9. Од првог дана сусрета у Рамбујеу делегација Владе Србије је инсистирала да оствари контакте, са делегацијом Албанаца. Делегација Владе србије и албанских партија су успеле, посредством Хила да усвоје заједничку осуду терористичког акта који се десио на Косову и Метохији првих дана Рамбујеа. Крис Хил је писмено и усмено обавестио делегацију Србије да делегација албанских партија одбија да се директно сусретне са делегацијом Владе Срвије.
10. Мадлен Олбрајт је, по неком свом критеријуму, сазвала састанак од по три члана сваке делегације. Од три Србина који су сачињавали тринаесточлану мултиетничку делегацију, она је изабрала двојицу и председника Милутиновића а не грађане мултиетничког Косова и Метохије.
11. Међународни посредници (представници САД, Европске заједнице и Русије), су од самог почетка нудили «некаквог» споразума. Три, од осам поглавља, пре свега поглавље о војном присуству НАТО-а, полицијском присуству на територији СРЈ нису били прихваћени од контакт групе већ су, како је то рекао Борис Мајорски, представник Русије у Контакт групе, представљали индивидуалне ставове појединих чланица Контакт групе.
Делегација Владе Р. Србије је била од самог почетка била суочена са неким поглављима докумената (поглавље 1. 4. и 5.) из Рамбујеа и марљиво давала своје примедбе и алтернативе на поједине фомулације у жељи да створи основе за непосредни и директни разговор са длегацијом политичких странака Албанаца.
Међународни посредници, по правилу, нису прихватили те сугестије у прво време образлажући да су неприхватљиви за албанску страну, а касније једноставно одбацили безобразложење.
12. Тзв. споразум из Рамбујеа је објављен 05. фебруара у целини у албанским новинама на Косову и Метохији.
Делегација Владе Србије није никад примила званично «Споразум» из рамбујеа, јер је, последњег дана сусрета у Рамбујеу објашњено од стране Бориса Мајорског «кључни делови» тог споразума из Рамбујеа нису званични документи Контакт групе јер их Русија није прихватила.
13. Делегација Владе Србије је последњег дана добила у Паризу фотокопију «последње странице» Споразума из Рамбујеа потписане са три нечитка потписа. Наводних представника делегације албанских представника.
14. Делегацији Владе Републике Србије је, у свакој прилици, поводом сваког спорног питања, као једини аргумент стално предочавано, да, уколико делегација Владе Србије не прихвати ово или оно, Савезна Република Југославија ће бити бомбардована од стране НАТО-а.