У књизи “Пут у Рамбује” др Предраг Симић наводи да су спорне одредбе преговора биле војно присуство НАТО у Југославији и референдум на Косову после три године.
“Поглавље 7 носило је назив „Имплементација II” и углавном је садржавало војне аспекте. Није било достављено делегацијама са осталим деловима понуђеног документа на почетку преговора”, наводи Симић.
“Пре разматрања ових питања, Кристофер Хил је отишао у Београд и са целокупним планом, укључујући и анексе о безбедности, упознао Слободана Милошевића, а сутрадан се са њим упознала и делегација у Рамбујеу.
У првом одељку Поглавља 7 „Имплементација II” речено је: „Позива се Савет безбедности УН да усвоји резолуцију по Глави VI Повеље, подржавајући и прихватајући аранжмане предвиђене овим поглављем, укључујући успостављање мултинационалних војних имплементационих снага на Косову. Стране позивају НАТО да успостави војне снаге и руководи њима како би помогле да се обезбеди придржавање одредаба овог поглавља. Оне такође поново потврђују суверенитет и територијални интегритет Савезне Републике Југославије”.
Улога Уједињених нација и Савета безбедности била би, као што се види, да подржи формирање међународних снага на Косову за имплементацију споразума, а те снаге би, без учешћа и утицаја Савета безбедности, формирао НАТО, на позив преговарачких снага.
Српска страна се још пре Рамбујеа одлучно изјаснила против било каквог присуства међународних снага било где на територији Југославије, укључујући Косово.
Ангажовање Уједињених нација и посебно учешће Русије у војној имплементацији можда би ублажило тај проблем. Колико је познато, ниједна таква понуда није учињена”, каже Симић.